Kako psihosocijalni stres može zapušiti vaše arterije?
Izreka koju često čujemo: “Smiri se ili ćeš dobiti srčani udar” nije bez zdravstvenog osnova. Činjenica je da hroničan stres, izazvan problemima na poslu, novcem ili emotivnim vezama, povećava rizik od ateroskleroze, srčanog i/ili moždanog udara. Najnovija istraživanja su proučavala ugroženu populaciju i objasnili kako na fiziološkom nivou dugotrajni stres može ugroziti kardiovaskularni sistem. Glavni odgovor na psihosocijalni stres su imuno ćelije koje cirkulišu u krvi.
Psihosocijalni stres ugrožava vaše arterije
Rezultati najnovijih studija sa Univerziteta Columbia pretpostavljaju da je hronični psihosocijalni stres povezan sa povećanim brojem kardiovaskularnih bolesti kod ljudi.
Epidemiološke studije pokazale su da se ljudi svakodnevno suočavaju sa mnogim stresnim situacijama. To može početi od onih koji prežive prirodne nepogode, do onih koji “sagore” radeći dugo na poslu. Osobe pod konstantnim stresom imaju visoku predispoziciju da razviju aterosklerozu. Ateroskleroza predstavlja akumulaciju plaka – masnih naslaga unutar arterija i krvnih sudova.
A kada se plakovi “odrube” sa zidova arterija na kojima se nalaze, mogu da izazovu ekstremne blokade na drugim mestima. Ovo može dovesti do moždanog ili srčanog udara.
Istraživanje efekta stresa praćenog kod medicinskog osoblja na Harvard Medical School u Bostonu, otkrilo je visok nivo povezanosti između stresa i bolesti krvnih sudova. Ipak, krajnji rezultati bili upitni, jer su uzorci krvi uzimani u trenucima kada su lekari imali najviše stresa, tj. najviše nivoe neutrofila i monocita u krvi.
Eksperiment dokazao: Hroničan stres izaziva plak u krvnim sudovima
Da bi se potvrdila hipoteza da ova bela krvna zrnca, tj. leukociti, predstavljaju vezu između stresa i ateroskleroze, obavljen je još jedan eksperiment na miševima, obavljen od strane istog tima istraživača Harvard Medical School iz Bostona.
U ovom eksperimentu miševi su bili izloženi stresnim situacijama do 6 nedelja. Situacije su uključivale: naginjanje njihovih kaveza, brzo smenjivanje svetlosti i tame, ili redovno prebacivanje miševa od izolacije do gužve.
U poređenju sa kontrolnom grupom miševa, eksperimentalna grupa miševa se ponašala poput lekara pod stresom – imali su povećane nivoe neutrofila i monocita u krvi.
Istraživači su zatim objasnili kako dolazi do povećanja imunih ćelija. Poznato je da hroničan stres povećava koncentracije hormona noradrenalina u krvi. Noradrenalin se zatim vezuje za ćelijsku površinu receptora zvanog β3, na matičnim ćelijama, u koštanoj srži. Zauzvrat, hemijsko okruženje koštane srži se menja i postoji povećanje aktivnosti belih krvnih zrnaca proizvedenih od strane matičnih ćelija.
Stres se u stvari, probudi ovim imunološkim ćelijama, jer nas povećana proizvodnja leukocita priprema za opasnost. Ovo se dešava i kada očekujemo da budemo povređeni na emocionalni način. Ali hronični stres je drugačija priča – nema rane koja treba da “ozdravi” i nema infekcije.
Kod miševa koji su živeli u eksperimentu pod hroničnim stresom, aterosklerotični plakovi su upravo podsećali na plakove za koje je poznato da su najrizičniji i mogu izazvati srčani ili moždani udar. Međutim, kada su naučnici blokirali β3 receptor, došlo je do promene. Eksperimentalna grupa miševa nije imala samo manje ovih opasnih plakova, već su imali i smanjene nivoe aktivnih imunih ćelija. Ovo dokazuje ključnu vezu između receptora β3, stresa i ateroskleroze.
Psihosocijalni stres – da li je β3 receptor važan za regulaciju?
Sva ova najnovija istraživanja su potvrdila da je β3 receptor važan u regulisanju stresno-indukovanog odgovora koštane srži. Takođe, nov predlog dijagnostike pacijenata koji imaju visok rizik od ateroskleroze, srčanog i/ili moždanog udara, umesto pitanja o nivoima stresa, mogao bi da uključuje analize belih krvnih zrnaca u cilju praćenja psihosocijalnog stresa.
